Naša članica Nejla, ponosna na rad svojih studenata i studentica, poslala nam je ovaj prijevod koji danas dijelimo sa vama!

Udruženju za jezik i kulturu Lingvisti poklanjamo prevod priče The Fishing Boat autorice Margo Fallis koja piše priče za djecu. 

Elijesa Husić, Nejra Hadžajlija, Emina Hadžibulić i studenti/ce druge godine Anglistike Filozofskog fakulteta u Sarajevu sa mentoricom Nejlom Kalajdžisalihović

Thank you Margo Fallis!

U borbi protiv Velikog brata i Farme

Margo Fallis

Ribarski čamac

Gavina je probudilo zavijanje vjetra i kiša koja je udarala o prozor njegove sobe. Ustao je iz kreveta i obuo vunene čarape, a zatim pogledao kroz prozor. Jedva da je mogao vidjeti očev svijetlozeleni ribarski čamac dok je isplovljavao iz luke uputivši se ka nemirnom Sjevernom moru. Tokom ovakvih dana, Gavin se brinuo za oca, ali on se svake noći vraćao kući, bez obzira na nevrijeme.

Kada više nije mogao vidjeti čamac, Gavin je otišao u kuhinju. Majka je stajala kraj šporeta i spremala zobenu kašu. - „Sjedi, Gavine, i pojedi nešto.”, reče. „Napravila sam ti kašu. Čak sam ubacila i grožđice,“ namignula mu je i osmjehnula se. „Izvoli vrhnje i svoju kašiku. Vani je hladno. Sve pojedi!“

Gavin sjede za sto. Pored stola je bila kanta sa malim komadima crnog uglja. Majka zagrabi malo uglja, a potom ga ubaci u peć. Gavin krajičkom oka ugleda crvenkasto-narandžastu žeravicu.

- „Mama, zašto ja ne mogu ići u ribu sa tatom? Nikada nisam bio na otvorenom moru.“, žalio se Gavin.

Majka ga je pogledala i uzdahnula. - „Zar stvarno želiš da ideš s tatom?“ Klimnuo je glavom dok je sipao vrhnje na kašu i prinosio zalogaj ustima.

„Ma znaš šta… Sljedeći dan kada bude lijepo vrijeme. Mislim da sada već možeš.“, rekla je.

Gavin se radovao. - „Jedva čekam! Ali, ne želim da idem po ovakvom vremenu.“

„Ne brini se, sine, neće još dugo biti loše vrijeme kao danas.“, odgovori majka.

Nakon što je pojeo kašu, obukao se, a onda uskočio u svoje žute gumene čizmice kako bi na putu do škole mogao da skače po lokvama.

Svako jutro tokom sljedeće sedmice kada bi se Gavin probudio padala je kiša i puhao vjetar, ali je, napokon, jednog jutra, dok je ležao u krevetu, primijetio da više ne pada. Skočio je i pogledao kroz prozor. Sunce je upravo izlazilo iznad horizonta, a nebo postajalo jarko plavo. Otac mu je uvijek govorio: „Crveno nebo noću, mornaru donosi sreću. Crveno nebo u zoru, mornaru donosi moru.“ Nebo uopće nije bilo crveno. Nabrzinu navuče vunene čarape i otrča u kuhinju sav sretan vidjevši da otac još nije otišao. - „Tata, mama je rekla da mogu poći s tobom kad bude lijepo vrijeme! Mogu li danas?“, pitao je.

Otac je pogledao majku, a ona se nasmiješila. - „Dobro, momak. Obuci još nešto, najdeblji vuneni džemper, i sačekaj me vani kad pojedeš kašu. Molim te, požuri!“

Gavin je bio nestrpljiv. Halapljivo je pojeo kašu, polizao i kašiku i zdjelu, a onda obuo najtopliju odjeću. I svoje svijetložute gumene čizme, pa istrčao vani. Zrak je bio svjež. Puhao je blagi povjetarac. Majka je izašla da im doda torbu u kojoj je bio čedar sir, sendviči s kiselim krastavcima, nekoliko krofni, nekoliko velikih komada suhog keksa, i termoska vrućeg čaja. Dala je torbu Gavinu i zagrlila ih obojicu. - „Gavine, čuvaj se. Molim te, pazi na njega!“ dodala je, obraćajući se Gavinovom ocu.

I tako, Gavin pođe na otvoreno more. Stajao je na palubi čamca dok je otac utovarao mreže, pletene korpe, užad, pomorske mape i jedan oštar nož. Pažljivo je posmatrao oca dok je odvezivao uže s mola, koje je onda povukao na stražnji dio čamca. Zatim je upalio motor. Dok su isplovljavali iz sigurnosti luke, Gavin je gledao kako malo priobalno selo postaje sve manje. Kad su prolazili pored svjetionika, koji se nalazio na ivici lučkih zidina, Gavin je vidio nekoliko foka kako se sunčaju.

- „Pogledaj, tata! Eno foka!“ radosno povika. Otac je klimnuo glavom, i vratio se na posao. Gavin je mogao čuti njihov poklik – „Nau, nau, nau!”. Galebovi su ih još dugo pratili. Gavinov otac prebaci mreže preko ruba čamca. Bile su teške i smrdile na ribu. - „Pomakni se.“, upozorio je Gavina. Nije želio da se zaplete u mreže i da zajedno sa njima upadne u more.

Gavin se vrzmao po čamcu. Mogao je vidjeti morem isklesanu obalu. Nikada je prije nije vidio sa ove udaljenosti te mu je sada izgledala drugačije. A, selo je bilo kao grozd kuća u naručju gigantskih planina. Mogao je vidjeti ljubičasti vrijesak koji je prekrivao obronke duž obale. Prizor je bio prekrasan.

Nakon nekog vremena, pojeli su sendviče. Otac je nasuo i čaj. Bio je ukusan, a pošto je bio vreo, Gavin se dobro zgrijao. Slasno su smazali i sendviče i krofne, a ukusni keks koji je mama napravila ostavili su za kasnije. Baš u tom trenutku, vidio je kako se nešto igra u vodi. - „Šta je ono?“ upitao je oca.

Pogledali su preko ruba čamca. - „To su delfini! Došli su da nas pozdrave. Baci im one mrvice i kekse.“, reče otac.

Gavin to i učini. Delfini su plivali tik uz čamac. Gotovo da ih je mogao dodirnuti. Oglasili su se zvižducima, pojeli mrvice i otplivali. Gavin ih je posmatrao dok nisu nestali.

Uskoro je bilo vrijeme da se izvade mreže. Gavinov otac je otvorio vrata u palubi čamca. Unutra je bio spremnik s velikim komadima leda. - „Odmakni se, Gavine. Nemoj da upadneš tamo. Ostani gdje si!“ povika otac, jer je znao da će biti opasno stajati nasred pretrpanog i klizavog čamca.

Okrenuvši ručicu mreže se počeše dizati iz mora. Gavin je mogao vidjeti da je u njima bilo riba, rakova, škampi i raznih drugih stvorenja. Otac je istresao jednu mrežu na palubu. Sva ta morska stvorenja počeše se koprcati. Gavin se uplašio i odskočio. Nekoliko rakova je krenulo prema njemu. Ugledao je bakalara i list. Otac je počeo kupiti stvari koje mu nisu trebale. U vodu je bacio rakove, najmanje ribe, dosta školjki, ostrige i dagnje. Uskoro su na palubi ostale samo velike ribe. Sva druga stvorenja bila su vraćena moru. Otac je uzeo veliku metlu i pomeo ribe u spremnik ispunjen ledom.

Gavin je vidio mnoštvo galebova i drugih morskih ptica kako se pojavljuju niotkuda. Kričale su, kreštale i ponirale na bačene ribe, pokušavajući da ih zgrabe prije nego li otplivaju ili potonu na dno. Gavin se plašio ptica. Neke od njih bile su jako velike i pokušavale su da slete i na njega. Možda su mislile da je on neka velika riba. - „Ostavite me na miru!“ vikao je, udarajući ih drškom metle.

Njegov otac se smijao. Ponovo je pokrenuo motor čamca i krenuli su ka obali. Ptice su ih pratile cijelim putem, ne ostavljajući ni Gavina na miru. Nije ni okom trepnuo, a već su uplovljavali u luku. Čamac se zaustavio kod mola i nekoliko muškaraca s riblje pijace prišlo je čamcu. U rukama su nosili velike kutije. Izašavši iz čamca, Gavin je stajao na molu. Osjećao je vrtoglavicu od truckanja po valovima. Sjeo je i posmatrao ove ljude koji su birali najveće ribe iz spremnika čamca. Otac im je predavao ribe i svaki od njih bi otišao kada se kutija napuni. Uskoro je ostalo samo nekoliko riba.

- „Ove su za nas.“, reče otac, a potom ih baci natrag na čamac. Više se nisu koprcale.

Gavin je skrenuo pogled na selo, a onda i svoju kuću. Sada je sve izgledalo mnogo veće. Pomogao je ocu da prebaci mreže na stražnji dio čamca. Otac je pokupio ribe i stavio ih u neku kutiju. Gavinu je dao termosku i izašao iz čamca. Potom su krenuli kući. - „Hvala ti na pomoći, momak“, rekao mu je.

„ Bilo je super. Mogu li opet nekad ići s tobom?“ , pitao je Gavin.

„Sine, ako ostaneš u selu, jednog dana ćeš početi ići u ribu svaki dan. Do tada, možeš ići sa mnom jednom sedmično, kad je sunčano i kad ne ideš u školu, kao danas. Može?“

„Da, oče. Volio bih to“, odgovori Gavin.

Majka ih je čekala na vratima. Otac je unio ribe u kuću i stavio ih u sudoper. Izvadio im je utrobu i očistio da pomogne mami. Ona je bila sretna što su ponovo bili kući, na sigurnom.

Te noći na trpezi je bio bakalar, malo krompira, praziluka i paradajza, a sve iz njihovog povrtnjaka. Bilo je ukusno! Gavin se smješkao. Sada je tačno znao šta otac radi i koliko je svaki put bilo teško uloviti ribu za ukućane i one ljude. Pojeo je večeru bez pogovora, a u daljini je mogao čuti kliktanje galebova.